Брига о дијабетесу се односи на процес коришћења низа научних, систематских мера управљања здрављем како би се помогло дијабетичарима да стабилизују ниво шећера у крви, спрече компликације и побољшају квалитет свог живота. Обухвата не само лекове и контролу исхране, већ и интервенцију вежбања, психолошко прилагођавање, праћење здравља и свеобухватну оптимизацију начина живота. Основни циљ неге дијабетеса је постизање-дуготрајне равнотеже шећера у крви, смањење акутних хипергликемијских и хипогликемијских догађаја и одлагање напредовања хроничних компликација (као што су кардиоваскуларне болести, неуропатија и болест бубрега).
По дефиницији, негу дијабетеса карактерише индивидуализација и континуитет. Стање сваког пацијента, старост, тежина, начин живота и ризик од компликација варирају, тако да план неге мора да скроји здравствени радник на основу њихових специфичних околности. На пример, пацијенти са дијабетесом типа 1 ослањају се на инсулинску терапију, док они са дијабетесом типа 2 могу да се побољшају оралним хипогликемијским лековима, прилагођавањем исхране или метаболичком операцијом. Штавише, нега није краткорочна-интервенција већ дуготрајан-процес управљања током целог живота пацијента, који захтева блиску сарадњу са његовим лекаром, нутриционистом и другима, уз редовну процену и прилагођавање стратегија. Брига о дијабетесу може се категорисати у следеће области:
1. Медицински менаџмент: Ово укључује праћење глукозе у крви, правилну употребу лекова (нпр. техника убризгавања инсулина) и скрининг компликација (нпр. прегледи фундуса, нега стопала).
2. Интервенција у исхрани: Придржавајте се исхране са ниским гликемијским индексом (ГИ), богатим влакнима и умереном протеинском исхраном, контролишите укупан унос угљених хидрата и избегавајте храну са високим-шећером и-масном храном.
3. Терапија вежбањем: Редовне вежбе умереног-до-ниског-интензитета (нпр. брзо ходање, пливање) могу да помогну у побољшању осетљивости на инсулин, али вежбање на празан стомак треба избегавати, јер то може довести до хипогликемије.
4. Образовање и психолошка подршка: Пацијенти треба да развију-вештине самоуправљања (нпр. израчунавање инсулина и управљање хитним случајевима), да ублаже анксиозност или депресију и да задрже позитиван став.
Важно је напоменути да брига о дијабетесу није искључиво индивидуална одговорност пацијента; такође захтева подршку породице и заједнице. На пример, чланови породице могу помоћи у праћењу исхране, а здравствени центри у заједници могу пружити здравствено образовање. Кроз овај вишеструки приступ, брига о дијабетесу може значајно да смањи стопе инвалидитета и смртности, помажући пацијентима да уживају скоро{2}}нормалан животни век. Укратко, брига о дијабетесу је свеобухватан систем који интегрише више дисциплина као што су медицина, исхрана и наука о понашању. Његова суштина је да се научним средствима минимизира опасност од дијабетеса по здравље и на крају постигне циљ „здраво живљење са болешћу“.